Анксиозност је емоција коју карактерише осећај стрепње који се јавља као реакција на опажену претњу. Анксиозност је присутна код људи свих доби у одређеној мери с времена на време. Међутим, када постане често присутна, преплављујућа и омета свакодневно функционисање битно је обратити пажњу на њу. Деца са церебралном парализом могу бити склонија анксиозности услед различитих биолошких, психолошких и социјалних фактора.

Aнксиозност се може манифестовати на различите начине. Неки од типичних симптома подразумевају појаву физичких, когнитивних, емотивних и понашајних симптома. Од физичких симптома може бити присутан убрзан рад срца, мучнина, дрхтање руку, знојење, сува уста, напетост, главобоља. На когнитивном нивоу дете може бити преплављено мислима да ће се нешто страшно догодити и фокус пажње може бити усмерен на то. Дете може осећати страх. У сфери понашања може се јавити избегавање стимулуса и повлачење из ситуација које код детета побуђују страх.
С обзиром на индивидуалност сваког детета, анксиозност може да се испољи на другачије начине. Неке од манифестација анксиозности код деце са церебралном парализом јесу проблеми са спавањем, промењен апетит, лоша концентрација, емоционални изливи и бесно реаговање, избегавање друштвених интеракција, немир, раздражљивост, плакање и вриштање. Некада су те промене суптилне а дечја емоционална стања могу да препознају само најближи чланови породице, као и особе које добро познају дете и емотивно су повезане са њим. Неки симптоми анксиозности се могу погрешно протумачити као размаженост или недостатак дисциплине.

Сваком детету треба прилагодити приступ у циљу ублажавања анксиозности.

• Идентификовање окидача

Од користи је пратити дететова емоционална стања кроз дневник у циљу идентификовања окидача. Неки од окидача анксиозности код деце са сметњама у развоју могу бити промена рутине, промене у окружењу, узнемиреност особе која је поред детета, недостатак стимулације, претерана стимулација, гужва, мрак, брига о неком предстојећем догађају, немогућност да заврше неку започету активност.

• Креирање сигурног кутка

У зависности од индивидуалних карактеристика детета креира се сигуран простор у који оно може оде када се осети узнемирено. Сигурни кутак треба да буде осмишљен тако да омогући осећај безбедности и удобности. Кутак би требало да буде лако доступан, без препрека, са могућношћу лаког уласка и изласка. Коришћење природног или меког осветљења, јастучићи, топле текстуре могу створити пријатну атмосферу за боравак.

• Подршка у испољавању осећања

Када деца немају начина да испоље осећања, потиснуте емоције могу створити анксиозност која може да се манифестује исфункционалним понашањем. Сигуран простор где дете са церебралном парализом може слободно да испољи своја осећања попут туге, беса и осталих емоција помаже му да не буде преплављено. Од користи може бити и постављање питања у циљу олакшавања изражавања емоција уз показивање стрпљења и наше доступности када дете изрази потребу за подршком. Дете треба бити подстакнуто да изрази своја осећања кроз облик комуникације који оно користи.

• Релаксација

Појачана анксиозност често доводи до убрзаног и плитког дисања. Плитко дисање може продужити симптоме анксиозности. Дубоко абдоминално дисање помаже детету да се брже опусти. Масажа може смањити напетост.

• Кутија са предметима који умирују дете

Кутија са омиљеним играчкама може олакшати детету да се умири када га преплави осећај анксиозности. У кутији се могу налазити различити предмети и материјали као што су сензорне играчке које могу служити за умирење или стимулацију, бојанке, слагалице, аудио приче, социјалне приче које су намењене за емоционалну саморегулацију, јастуци, мекане играчке и остали предмети које детету пружају осећај сигурности.

• Распоред дневних активности

Креирање доследног распореда може пружити детету осећај сигурности јер зна које активности може да очекује. Конзистентност у дневним активностима и распореду може помоћи у смањењу анксиозности пружањем осећаја стабилности. Визуелни распоред може помоћи детету у праћењу дневних активности.

• Подела активности и задатака на мање целине

Подела задатака на мање сегменте даје детету јаснији фокус ка циљу и повећава осећај постигнућа након обављене активности.

• Промена начина размишљања

Када дете размишља на начин који чини да се оно осећа анксиозно, потребно је пружити му подршку да увиди да му овакве мисли штете и заједно са дететом креирати конструктивније начине размишљања. На пример, код детета које избегава да учествује у школској приредби и има мисли „Не смем да се збуним на приредби“, од користи је променити овај негативан начин размишљања кроз разговор и креирати мисли које подразумевају реалније сагледавање ситуације „Није страшно ако погрешим или се збуним“.

• Суочавање са ситуацијама које изазивају анксиозност

Ова стратегија подразумева пажљиво увођење детета са церебралном парализом у ситуације које изазивају анксиозност, крећући се од мање стресних ка онима које представљају већи изазов. Први кораци обично укључују суочавање с мање застрашујућим ситуацијама, постепено прелазећи на оне изазовније како дете стиче веће самопоуздање. На пример, ако је одвајање од родитеља извор анксиозности, дете би почело са краћим периодима одвајања, постепено продужавајући време. Овај поступак омогућава да дете стиче поверење, а сваки успешан корак поставља темељ за наредне изазове, чиме се постепено смањује анксиозност и гради осећај безбедности. Важно је прилагодити темпо излагања индивидуалним потребама детета и обезбедити континуирану подршку током целог процеса.

• Консултација са стручњацима

Саветовање са стручњацима у области менталног здравља може помоћи у прилагођавању приступа у складу са индивидуалним потребама детета.